Prinudna iseljenja /
Dobrodošli u stambeni pakao
Sa uvođenjem privatnih izvršitelja i izmenama procedura sada vas mogu izbaciti iz stana bez da vam to najave. Kuc kuc, dobar dan i doviđenja - vi više ne živite ovde.
Prinudna iseljenja

Nigde nisu objavljeni podaci o broju ljudi koji su u Srbiji izbačeni na ulicu. One slučajeve prinudnog iseljavanja za koje se još nekako i sazna karakteriše ili brojnost pogođenih porodica ili tragičnost samog ishoda. To ne znači da iseljenja u kojima niko sebi ne uzme život nisu jednako tragična, već samo da su medijski daleko manje zanimljiva. Morate ostati i bez života da bi neko primetio da ste ostali bez stana.

Šta se dešava:

Razlozi za prinudno oduzimanje stana su mnogobrojni: od investitorske prevare u slučaju kada je vaš stan više puta prodat različitim kupcima, nemogućnosti da se plate nagomilani računi, rate za kredit ili neki treći narasli dug, nelegalne gradnje, do nestalih papira u prenosu vlasništva npr. privatizovanih firmi. Razlozi su različiti ali je ishodi isti – mnogi ostaju bez krova nad glavom. Živopisnost svakog slučaja je tu tek da nas zavara da se to neće desiti nama, da oni kojima se to dešava jednostavno nemaju sreće ili su „morali” to da očekuju. Kao da je normalno da je krov nad glavom pitanje sreće.

Iako je Srbija, prema međunarodnim konvencijama koje je potpisala, u obavezi da svakom obezbedi adekvatan smeštaj prilikom prinudnog iseljenja, to najčešće nije slučaj. Ako se alternativni smeštaj i ponudi, on je najčešće privremenog karaktera, na dalekoj periferiji ili sa troškovima stanovanja koji prevazilaze mogućnosti onih kojima se to nudi kao „rešenje”. Da stvar bude gora, i ta takva neadekvatna rešenja se predstavljaju kao dobra volja institucija a ne pitanje osnovnog prava čoveka na siguran život.

Ovo mnogi ne znaju:

Poslednjih godina, sa uvođenjem privatnih izvršitelja i izmenama procedura vezanih za izvršenja, situacija sa iseljavanjima se samo radikalizovala. Tako vas sada, ako procene da će im tako biti lakše, mogu izbaciti iz stana bez da vam to najave. Kuc kuc, dobar dan i doviđenja – vi više ne živite ovde. I ne samo to, mogu vas izbaciti na ulicu i u sred noći, ako „to nalažu naročito opravdani razlozi.” Jer je javni interes da iseljenje bude što efikasnije a ne da svako ima krov nad glavom.

Kako smo došli do toga? Kako nam je postalo normalno da neko zbog nemogućnosti da plati troškove stanovanja u potpunosti izgubi stan? Kako smo kao društvo došli do toga da je legitimno da ljudi budu izbačeni na ulicu iz jedinog stana, pa još u sred noći? I još smo ih na sve to ubedili da su sami krivi za to: jer su nesposobni da zarade, jer su uzeli nepovoljan kredit, jer su gradili gde su mogli, jer je dogovor o rešavanju njihovog stambenog pitanja bio nezvaničan

Ubedili su ih da treba da se stide što ih izbacuju na ulicu.

Nije li pre svega naš neuspeh to da ljudi, sa kojima delimo zajednicu u kojoj živimo, nemaju ni pišljivi krov nad glavom?

Da li ste vi sa time OK?

Comments (5)

Ovi tekstovi su malo cudni, nisam siguran sta tacno zelite da kazete. Nije mi jasno koje tacno resenje propagirate, da svi dobijaju besplatne stanove od drzave koja ce to graditi od cega? Kog budzeta? Da svima treba neko drugi da obezbedi stan bio radnik ili neradnik? Da drzava treba svima nama da odrzava zgrade i stanove koje nam je prethodno poklonila?

Nije nam bila ambicija da propagiramo konkretna rešenja već da jasno postavimo problem. Verujemo da će debata o tome kako pristupiti nagomilanim i kompleksnim problemima stanovaja biti živa, ali pre svega je važno da se ona uopšte desi, a za to je neophodno problem ispravno prepoznati. To je ujedno i bio naš cilj, da sugerišemo da loši uslovi stanovanja i njegova nepristupačnost za većinu ljudi jeste gorući problem društva a ne zbir individualnih nesreća. Šta vi predlažete?

Kao neko kome predstoji prinudno iseljeneje posle 54 godine stanovanja ,sa urednom prijavom boravka svih /5/č lanova porodice,kontinuiranog boravka na istoj adresi ,u stanu dodeljenom davne 1958.godine ,teško mi je da se pomirim sa konstatacijom gradskog pravobranioca da nam je isti dodelila tamo neka,prethodna vlast-samovoljno!?
…da je moja porodica kolateralna šteta ,da ce mo biti izbaceni na ulicu,da nam se osporava pravni osnov boravka,jer se sve to dešavalo davnih 60-tih godina ,pa se dokumentima ne moze ući u trag /u istorijskom arhivu Beograda/,zbog obimnosti i nesređenosti građe!?!
Mučno je i neopisivo stanje duha kada pokusavate sebe da ubedite kako ce te od socijalne pomoći prikupiti dovoljno novca za pravnog zastupnika ,a još mučnije da ce te platiti sudske troskove kroz prinudnu naplatu,jer ce se ova agonija okončati na jedan jedini -predvidiv i očekivan način.
I tako zivite dan ,za danom ,sa večitim pitanjem:gde će mo i kako dalje ?

Hvala što ste podelili vašu muku… Na žalost ima puno ljudi koji se nalaze u sličnoj situaciji, ali zbog toga što se sve sagledava kao pojedinačni slučajevi nismo u stanju da se zajednički mrdnemo i napravimo korak dalje. Nadamo se da će ova diskusija barem malo doprineti vidljivosti problema i solidarnosti među ljudima koji se nalaze u različitim stambenim mukama, o kojima retko imaju mesta da javno išta kažu.

Prinudno sam iseljena posle 26 godina boravka u domarskom stanu, u kome sam živela sa mužem koji je radio kao domar. Posle njegove smrti, direktor škole, sa diplomom dif-a, iz Prištine, je započeo kampanju po svaku cenu da me izbaci , kao da mu je to od oca ostanulo, Bila sam zaposlena, a upravo zbog ovog stana nisu mi dozvoljavali da konkurišem za stan. a ni to nije dovoljno, u ulici Blagoja Parovića, 60 metara ulice je uzeto od moje parcele broj 3432 od ukupno 681 metar, koje je moj pokojni otac kupio 1957. godine, i koja nam je izuzeta 1991- godine, uz pravičnu naknadu. a ta pravična naknada je oko 2-3 procenta realne tržišne vrednosti zemljišta na toj lokaciji. ima li većeg apsurda. od ove države nisam kliker tražila, a ona mi je zavukla ruku u džep za oko 300.000 evra.

Vaš komentar