Javno/socijalno stanovanje /
Dobrodošli u stambeni pakao
Socijalno i stambeno ugroženi kažnjeni su i posebnim porezom – porezom na siromaštvo, koji moraju da plaćaju ako uopšte uspeju da dođu do socijalnog stana.
JAVNO/SOCIJALNO STANOVANJE

Nakon velike državne pljačke stambenog fonda kroz brzinsku privatizaciju društvenih stanova početkom devedesetih, u kojoj su pojedini privremeno obezbedili svoju stambenu sigurnost, javni stambeni fond je gotovo prestao da postoji. Danas je samo 0,8% stanova u Srbiji u javnom vlasništvu. To znači da mnogi, koji se nisu obogatili preko noći i koji nisu imali sreće da stan naslede, danas čame na beskonačnim listama čekanja za nepostojeće socijalne stanove. Dok većina nas čak ni ne zna da bi smo mogli imati pravo na socijalni stan!

Socijalno stanovanje je postalo ružna reč. Nešto potpuno nepoželjno, samo za one najneuspešnije – grozna stigma.

Da li je socijalno stanovanje zaista ružna reč?

Socijalno stanovanje, ili stambena podrška, bi trebala da budu odgovor države za sve one koji svojim ukupnim petogodišnjim neto primanjima domaćinstva ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima.

Prema Nacionalnoj strategiji socijalnog stanovanja, u Srbiji ogromna većina stanovništva nije u stanju da to sebi priušti. Kada se kupovina stana preračuna u plate, za stan prosečne površine potrebno je izdvojiti 18 prosečnih godišnjih platana – bez ostatka za život, i to ako stan kupujete za gotovinu! Ako uzimate kredit prosečan stan će vas koštati 26 prosečnih godišnjih plata.

Dok odgovora države, u smislu proaktive stambene politike i formiranja budžeta za socijalno stanovanje praktično nema.

To možemo videti i u novom Zakonu o stanovanju.

Kod nas se često čuje da se socijalni stanovi ne grade jer smo siromašna zemlja. Međutim, nakon što se isplati investicija putem ubiranja socijalne kirije, stanovi u vlasništvu grada postaju dugoročni ulog u ekonomiju grada. Taj novac je osnova za izgradnju neophodnih novih stanova. Što postoji više javnih stanova koji se dugoročno izdaju po prihvatljivoj ceni, to je gazdama privatnih stanova teže da povećaju kiriju, a investitorima koji prodaju stanove na tržištu sve je teže da to rade po nepriuštivim cenama. Međutim, dugoročnom nedostatku socijalnih stanova moglo bi se pristupiti i u okviru postojećih privatnih stanova koji se izdaju u zakupa. Načini postoje, potrebna je odgovorna politika.

Ovakva je naša realnost:

Grad Beograd danas u svom vlasništvu ima oko 1.500 stanova, od kojih 750 socijalnih stanova koji se izdaju u zakup. Tako Beograd u javnom vlasništvu ima samo 1% ukupnog stambenog fonda, dok poređenja radi Beč upravlja sa 25% ukupnog stambenog fonda, odnosno 220 000 stanova.

Oni retki koji u Srbiji uspeju da se popnu dovoljno visoko na beskonačnim rang listama suočavaju se sa toksičnim uslovima života u socijalnim stanovima. Pod maskom brige za najugroženije, socijalni stanovi se najčešće koncentrišu u perifernim zonama grada, daleko od mogućeg radnog mesta, škola i obdaništa. Ovi socijalni blokovi ponekad podsećaju na logor koji nije opasan bodljikavom žicom. Njihovi stanovnici se konstantno dovode u stanje nemogućnosti da sagledaju situaciju u celosti. Njima se upravlja tako što se usmeravaju jedni protiv drugih.

Ovo mnogi ne znaju:

Poseban problem za stanare predstavlja sukob u nadležnosti među različitim službama „socijalnog staranja” i neusklađenosti socijalnih politika.

Poznato je da se socijalna pomoć u Srbiji prima 9 meseci godišnje, a da se računi moraju plaćati redovno tokom cele godine. Tako su stanari socijalnih stanova, koji su iz različitih razloga primorani da žive od bedne socijalne pomoći, automatski osuđeni na nagomilavanje dugova koje nisu u stanju da plate.

Karakteristična je situacija u kojoj, kada se dođe do sudskog spora, nadležne ustanove prebacuju odgovornost sa jednih na druge. Tako na primer Sekretarijat za socijalnu zaštitu tvrdi da su socijalni stanovi u nadležnosti Sekretarijata za imovinske i pravne odnose, koji sa druge strane tvrde da se staraju o zgradama, ali ne i o ljudima koji u njima žive. Za ljude je nadležan Sekretarijat za socijalnu zaštitu. Na kraju se socijalni stanovi plaćaju životom. Umire se od bede, straha, stresa i toksičnih uslova života.

Povrh svega, socijalno i stambeno ugroženi, koji više nisu sposobni da se sami izbore sa problemima koje imaju, kažnjeni su i posebnim porezom – porezom na siromaštvo, koji moraju da plaćaju ako uopšte uspeju da dođu do socijalnog stana ili da izađu iz kolektivnog centra.

Da li želimo da nastavimo da gledamo izmučena lica naših sugrađana na svakom koraku?

Kako bi obezbedila minimalan broj socijalnih stanova država se mahom oslanja na strane donacije i humanitarne izvore finansiranja. To nikako ne rešava problem ogromne potrebe za priuštivim stanovima za sve. Nedostatak socijalnog stanovanja gura sve više onih koji jedva krpe kraj s krajem u sigurno beskućništvo koje svakim danom raste. Poslednji popis pokazao je 10% ljudi u Srbiji bez ikakvog ili bez adekvatnog krova nad glavom. Sve više beskućnika su naše nekadašnje komšije. To je realnost politika socijalnog stanovanja danas.

Da li vam je OK da to mirno gledate?

Comments (7)

Hm, pa sad gledali ili PISALI, čak i ovako mudro, isto je…šta vi ČINITE povodom ovog problema. Siguran sam da bi pobuna BEDNIH bila moguća ali bili TUMAČ istupio ili bi nastavio beskonačno da tumači?

jebem ti drzavu a mi kada smo ovce neka nas sisaju

Zvezdan je u pravu..ok sve je to lepo..i? Sta s tim?

U vasem komentaru “a investitorima koji prodaju stanove na tržištu sve je teže da to rade po nepriuštivim cenama”, cena kvadratnog metra stana nije samo u rukama investitora (jer i on zeli da proda sto vise stanova, i isplati svoje radnike, arhitekte, gradjevince i ostale), vec i u rukama gradske (ili opstinske) uprave. Koliko koja opstina hoce da naplati zidanje bas na njenoj lokaciji. Jer kako to da je u Mirjevu kvadrat 900 evra, a u Pancevu 600 i to u centru? Opstinska zahvatanja su izuzetno visoka. Pa pogledajte koliko placate godisnji porez na stan? Za stan od 75m2 na Novom Beogradu ( u savskim blokovima), star preko 30 godina, porez je preko 12000 dinara. A grad nece samom sebi da uskace u trbuh.

Možda je to sve tako, ali cenu kvadratnog metra ne određuje samo to. Problem je u tome što kada imate nekretninu, ili ste investitor, niste kažnjeni, to jest nemate gubitak ako je ne prodate. Princip u narodu: poznat kao leba ne jede, pa je tako moguće održavati cene nerealno visokim. Ovo važi i za cene najma, kao i cene bilo čega u ovoj crnoj rupi od države. Profiti su ogromni, još uvek ima onih koji mogu da plate ovakve cene, i to je to. Da, kao što sam već rekao postoji realni strah od gubitka, prodavalo bi se za manje novca. Drugo, niko ne uzima u obzir reklo bi se ogromnu količinu crnog novca u opticaju. Jer da nije tako, zar bi se i pored ekonomije koja je u depresiji, cena koje su veće nego li u mnogo boigatijim državama, ovaj sistem održavao, a ljudi išli na more, planine, jezera, kupovala se luksizna roba. Sve dokle god postoji takav novac, biće i onih koji će moći da plate i ludačke cene. Zato država, koji inače boli uvo za socijalno stanovanje, jer da ju je briga, ne bi pre dvadeset sedam godina u bescenje rasprodala kapital, koji se po današnjim, prenaduvanim cenam meri stotinama milijardi doalra/eura, po volji. Zatim od čega da se gradi socvijalni stambeni fond, kada država živi od kredita i od sekundarnog poreza, jer primarni nema nameru da uvede. Pod primarnim podrazumevam porez na nekretnine, profit i tome slično. Čak i da ga uvede, postajali bi beli medvedi zaštićeni od tog poreza.

Ja sam zrtva nasilja u porodici. Po nasim zakonima nasilnik je ostao da zivi u kuci koja je zajednicki stecena imovina a ja se snalazim kako znam i umem. Zaposlena sam i plata mi je 23.277.10 dinara. Od okolike plate ne mogu sebi ni cipele da kupim kad platim sta u kome zivim kao podstanar.
OBJASNITE MI KAKO BIH MOGLA DOCI DO NEKOG PISTOJNOG STAMBENOG PROSTORA

Socijalni stanovi na periferiji grada? Ma sokiran sam, trebalo bi u centru da budu, kako bi svaka zbrdoslica mogła da ga dobije. Socijalne stanove treba graditi i deliti po nenaseljenim delovima zemlje, ne u BG-u, NS-u itd.

Vaš komentar